STENDAL “CRVENO I CRNO”

O Stendalu

Anri Bejl de Stendal (Henry Beyle de Stendhal) rodjen je 23.januara 1783. godine u Grenoblu, a umro je u Parizu 23.marta 1842. Imao je tesko detinjstvo.Obozavao je svoju majku. U svojoj autobiografiji « Zivot Anrija Brijara »(La vie de Henry Brilard) izjavljuje : « À sis ans j’étais amoureux de ma mère » (« sa sest godina bio sam zaljubljen u moju majku » ). Kada je imao sedam godina majka mu je umrla na porodjaju, sto je ostavilo velike posledice na razvoj njegove licnosti.Otac mu je bio pobozan gradjanin koji misli samo na zaradu.Njega nije postovao. Nakon majcine smrti, odgojio ga je deda Anri Ganjon, poznati lekar u Grenoblu, za koga Stendal kaze da je bio « extrêmement aimable et amusant » (« veoma ljubazan i zabavan » ), i koji ga je upoznao s knjizevnoscu.U ovom periodu Stendal sa velikom paznjom cita dela Molijera, Voltera, Fenelona, Horacija i dr.Sa 13 godina se upisuje na Centralnu skolu u Grenoblu. Tu konacno stice prijatelje medju vrsnjacima, a narocito se istice svojim znanjem iz oblasti matematike. Zahvaljujuci stipendiji iz matematike, sa 16 godna dolazi u Pariz, gde upisuje Politehnicku skolu. Ali, njegova intimna zelja je «d’être un seducteur des femme et d’écrire les comédies» (« da bude zavodnik i pise komedije » ).Ubrzo se razocarava Parizom. »Le boue de Paris, l’absence des montagnes, la vu de tant des gens occupés passant rapidement dans des belles voitures à côté de moi, connu de personne et n’ayant rien à faire me donnait un chagrin profond » (« Blato Pariza, odsustvo planina, pogled na tolike zauzete ljude koji brzo prolaze pored mene koji nikoga ne poznajem i koji nemam nista da radim me je duboko rastuzivalo» ).Tu se i razboljeva od groznice.
1800. godine pariskim mukama dolazi kraj, jer se Stendal prikljucuje Napoleonovoj vojsci. Za taj period kaze: »J’étais absolument ivre, fou de bonheur et de joie.» (« Bio sam potpuno opijen, lud od srece i radosti » ).
Jedan period zivota provodi u Italiji, gde ce se oduseviti muzikom i vise puta zaljubljivati. 1804. Napoleon ga proglasava prvim konzulom u Italiji.1806. se vraca u Pariz, a zatim odlazi u Nemacku.Tamo otkriva Mocartova dela, i ostaje zatecen njihovom lepotom.
1812. se prikljucuje Napoleonovoj vojsci u pohodu na Moskvu, gde ce biti svedok velikog pozara koji je izazvala ruska armija.1817. se vraca u Italiju, gde ima nekoliko ljubavnih veza.1839. nakon smene vlade, Stendal vise nema zastitu, ostaje bez polozaja i razboljeva se.U Pariz se vraca 1841.Tu pise pod razlicitim pseudonimima : Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Serpjer.
Stendalova najpoznatija dela su romani « Crveno i crno », »Parmski kartuzijanski manastir » i « Lisjen Leven ».

Istorijski okvir

Stendalov roman «Crveno i crno » prvi put je stampan 1830. godine, za veme vladavine Burbona i bogatog plemstva.Ovaj period je u istoriji poznat pod nazivom Restauracija.U to vreme, napredovanje u drustvu je bilo moguce samo dvema grupama ljudi: plemicima po rodjenju odnosno poreklu, i svestenstvu.
U drustvu vlada osecaj nesigurnosti i nelagodnosti zbog Napoleonovih osvajackih neuspeha, i konacnog pada 1815.Dezorjentisanost i dosada preovladavaju narocito medju mladima. U tom zatvorenom drustvu ne postoji mogucnost napredovanja i brzog sticanja bogatstva. Brzo i lako bogacenje su pre svega onemoguceni mladim provincijalcima, medju koje spada i glavni lik romana ‘’Crveno i crno’’, Zilijen Sorel.Mladi su iskljuceni iz politickog zivota. Uskracena im je svaka mogucnos iskazivanja sopstvenog stava, jer su plemici u njima videli opasnost od izbijanja nove revolucije.
U tom smislu, roman mozemo posmatrati i kao hroniku svog vremena i kao licni uspon i pad glavnog junaka.

Kratak sadrzaj dela

Roman se sastoji iz 2 dela.
U prvom delu opisana je veza izmedju Zilijena Sorela, sina drvosece iz Verijera i gospodje de Renal, supruge gradonacelnika te male varosice.Njihova veza je drustveno neprihvatljiva jer poticu iz razlicitih socijalnih slojeva.Stendal povodom ove ljubavi kaze: »Ne moze se voleti bez jednakosti ».Ona je plemkinja, a on znatno nizeg porekla.Kada je muz g-dje de Renal saznao za njihovu vezu, Zilijen je bio prinudjen da pobegne u Bezanson na tamosnju bogosloviju.
U drugom delu romana opisana su nastojanja glavnog junaka da postigne uspeh u drustvu radeci kao sekretar kod markiza de la Mola u Parizu.Kada je vec bio na korak od vencanja sa gospodjicom Matildom de la Mol, markizevom cerkom, markizu stize kobno pismo od gospodje de Renal u kome je Zilijen opisan kao njen bivsi ljubanik koji koristi zene kako bi napredovao u karijeri.Da bi se osvetio, Zilijen se vraca u Verijer, gde u lokalnoj crkvi, za vreme sluzbe pokusava da ubije g-dju de Renal.Zbog pokusaja ubistva, biva osudjen na smrt giljotiniranjem.
Roman se zavrsava tragicno, smrcu Zilijena.Po ugledu na svoj uzor medju istorijskim licnostima, Margeritu Navarsku, Matilda je uzela glavu svog ljubavnika i sahranila je.G-dja de Renal je umrla od tuge tri dana nakon Zilijena.

Objasnjenje naslova “Crveno i crno”

Postoji vise mogucih objasnjenja naslova ovog Stendalovog romana.
Jedno od mogucih objasnjenja vezano je za istorijski moment kada mladi i ambiciozni sin drvosece iz provincije uvidja da nakon pada Napoleona nece moci da napreduje preko vojske.U Napoleonovo vreme, vojnici su nosili crvene uniforme, pa otuda ova boja u naslovu dela.U vreme Restauracije, odnosno povratka monarhije, napredak je jedino moguc preko svestenickog poziva.Svestenicke mantije su crne boje pa se iz tog razloga ova boja takodje javlja u naslovu dela.Kontrast izmedju crvenog i crnog predstavlja kontrast izmedju monarhistickih i liberalnih shvatanja.Uprkos tome sto su elementi politike ocigledni u romanu, Stendal o politici u umetnickim delima kaze : »Politika je […] kamen o vratu literature, koji ce je potopiti za nepunih sest meseci.Politika u delima maste, to je pucanj pistolja usred koncerta.»
Druga mogucnost objasnjenja naslova ovog Stendalovog romana je da su crvena i crna dve boje ruleta.One su metafora kockanja zivotom na sve ili nista.Crvena boja sve dobija, a crna sve gubi. U svojoj igri na sve ili nista, Zilijen sve gubi.
Trece moguce objasnjenje zasniva se na kontrastu crvenog i crnog, gde je crveno boja ljubavi, a crno predstavlja religioznu atmosferu odricanja od svih zivotnih radosti i zalost posle smrti drage osobe.Crvena je i boja zavesa crkvenog zdanja u kljucnom momentu kada Zilijen dolazi da izvrsi svoju kobnu nameru.»Toutes les fenêtres hautes de l’edifice étaient voilées avec des rideaux cramoisis.» («Svi visoki prozori te zgrade behu zastrti ugasito crvenim zavesama» ).

Analiza likova

Zilijen Sorel

Zilijen Sorel je glavni lik romana.On je sin seoskog drvosece iz Verijera.Potice iz siromasne porodice.Otac ga je tukao i zabranjivao mu da cita.Uprkos tome, Zilijen je citao tajno, a narocito ga je inspirisala Napoleonova knjiga “Uspomene sa Svete Jelene’’.Na njega su uticale Rusoove “Ispovesti’’ i izvestaji Velike Armade.On zna napamet Novi Zavet na latinskom, a poznaje i de Mestrovu knjigu “O Papi”.Uprkos svom teoloskom znanju, on ne veruje u Boga, vec se na svestenicki poziv odlucuje iskljucivo iz sebicnih motiva samoaktualizacije i licnog ostvarenja u drustvu.O svom ateizmu on kaze : »Bogami, ako naidjem na hriscanskog Boga, izgubljen sam ;to je despot, i kao takav pun osvetnickih misli ; njegova Biblija govori samo o svirepim kaznama.Nikad ga nisam voleo ; sta vise, nikada nisam hteo poverovati da ga neko iskreno voli.» Zilijen je tip osobe koja postaje zrtva sopstvenog socijalnog stanja.U svojim ljubavnim vezama sa g-djom de Renal i g-djicom de la Mol, on istovremeno oseca radost jer je uspeo da zavede zene viseg porekla, ali i tugu i trpi zbog svog nizeg porekla.
Zilijen je zrtva jednog krutog drustvenog sistema koji mu ne dozvoljava da pokaze svoje kvalitete.On je tragicna figura cija je sudbina zacrtana u momentu kada se pobunio protiv svog drustvenog polozaja i pokusao da ga promeni.U isto vreme drag i ekstremno antipatican, on je jedan od najupecatljivijih likova modern francuske i svetske knjizevnosti.
On piscu sluzi da preko njega izrazi svoje licne stavove o vremenu u kome zivi.Otuda on kaze:“Julien, c’est moi” (“Zilijen, to sam ja” ). Zilijenov zivot ima puno slicnosti sa piscevim zivotom.Obojica su u drustvu trazili ljubav avanturu, uspeh i afirmaciju.
Radni naslov romana bio je «Zilijen», a izvor za lik Zilijena je Antoan Berte protagonista skandalozne crne hronike.On je radio kao vaspitac dece svoje bivse ljubavnice koju je pokusao da ubije.Ona je jednim pismom sprecila njegovu zenidbu mladom devojkom.Ovde mozemo napraviti paralelu izmedju Stendala u Flobera, kome je kao osnova za roman « Gospodja Bovari» posluzio jedan clanak iz crne hronike, o udatoj zeni koja se otrovala kada ju je ljubavnik napustio.

Gospodja de Renal

Ona se prvi put pojavljuje u 1. poglavlju druge knjige. Njen identitet je jasno iznet. Ona ima otprilike 30 godina, udata je za gradonacelnika Verijera i majka 3 decaka. Zivi u provinciji Frans Konte, u okolini Bezansona. Jos uvek je lepa i kako je Stendal opisuje »paressait une femme de 30 ans mais encore assez jolie»
« Gospodja de Renal je naivna, stidljiva i pobozna.Dosadjuje se u svom jednolicnom bracnom zivotu.»
Ona je tzv. »cestita zena » koja odbacuje coveka koji joj se udvara vodjena moralnim nacelom vernosti svom suprugu.Medjutim, ona nastavlja tajno da voli Zilijena.Ona voli strast i neznost.U romanu je odigrala kljucnu ulogu kada je, pod pritiskom svog ispovednika, poslala pismo markizu de la Molu.Iako je na kraju pokusala da ga spasi, kobno pismo je Zilijena kostalo zivota.

Matilda de la Mol

Prvi put se pojavljuje u drugom poglavlju druge knjige.To je devojka od 19 godina koja ocarava lepotom svojih ociju, ali i « sa froideur d’âme » (« dusevnu hladnocu ») ,kako Stendal poeticno kaze.Ona voli Zilijena iz ponosa, i aristokratske oholosti, a ne zbog njega samog.Po ugledu na Margeritu Navarsku, ona igra spektakularnu ulogu u romanu u momentu kada trazi glavu svog ljubavnika, u nameri da je sahrani.Obrazovana je po monarhijskim i religioznim principima.Kao i Zilijen, i ona cita tajno.Prinudjena je da krade knjige iz biblioteke svoga oca.Kao i Gospodja de Renal, i Matildin svakodnevni zivot ispunjen je dosadom. »Elle ne voit que les mêmes visages dans le salon de son père.»Upravo ta dosada cini da se Matilda zainteresuje za Zilijena.Ona tvrdi da je nesrecna, uprkos cinjenici da poseduje ime, bogatstvo, mladost i lepotu.Zilijen je privlaci upravo zato sto je potpuna suprotnost svemu sa cim se ona u zivotu do tada susretala.Stendal za nju kaze : »Compagne d’un homme tel que Julien, auquel il ne manque que de la fortune que j’ai, j’exiterai continuelement l’attention, je ne passerai point inaperçu dans la vie » .

Stendalov stil

Stendal pri pisanju romana koristi realisticki postupak.Pripovedanje je u 3. licu, iz pozicije sveznajuceg pripovedaca, sa odredjenom distancom od opisanih likova o dogadjaja.Likovi su osvetljeni iz drustvenog, intelektualnog i psiholoskog ugla.Oni su stvarni i uverljivi, jer uvek nastoje da analiziraju svoje postupke.
« Monsieur , d’abord outre de la conduite de Julien finit par se resigner au mariage de sa fille et rêve de bâtir une briliante situation a ce genre inattendu.»
Ovakav nacin analize cini likove stvarnim i uverljivim.Tako pisac izlaze svoje poeticko nacelo o prirodi romana koji po njemu treba da bude ogledalo drustva, i da prikaze “cistotu neba i kaljugu blata” , kako to Stendal na jednom mestu slikovito kaze.Pisac je posmatrac drustva koji zapisuje ono sto vidi.On na drustvo ne utice direktno, te se ne moze kriviti za njegov nemoral.
Drugi aspekat stila u ovom romanu je prisustvo romanticnih elemenata, kao sto su fatalne ljubavi, ubistva, neobicni obrti i zapleti.Jedan od romanticnih elemenata je takodje i Zilijenova svest o vlastitoj izuzetnosti.

Bejlizam

Stendal je stvorio citav jedan sistem vrednosti kojim se moze sagledati svet i zivot. Taj sistem je, po svom tvorcu nazvan bejlizam.Osnova ovog sistema je realno sagledavanje surove istine.Njegova ljubav prema istini vidi se po tome sto je upravo istina odredjivala tok njegovih misli i delovanja.”La vérité, l’âpre vérité” (“Istina, surova istina”) je Dantonov citat kojim knjiga pocinje, ujedno je i moto kojim se Stendal zalaze za apsolutnu iskrenost, te odbacuje sve sto je u zivotu lazno i sve sto naginje hipokriziji i konvencionalnosti.

Zakljucak
Od novinskog clanka iz crne hronike do romana “Crveno i crno” predjen je ogroman put.Clanak sluzi samo kao osnova intrigue za roman koji Stendal obogacuje unoseci svoje zivotno iskustvo i opisujuci vreme u kome je ziveo.
Tako je u glavnog junaka Zilijena Sorela pisac uneo sebe, svoju osecajnost, inteligenciju i svoj stav prema zivotu kao i svoj buntovni duh.
Stendal se kriticki odnosi prema vremenu u kome je ziveo.On osudjuje to drustvo koje naziva « un enfer d’hypocrisie et de tracasserie» (“pakao hipokrizije i mucenja” ) u kome su mocnici spremni na sve kako bi sacuvali svoje privilegije, a siromasni su osudjeni da ostanu u tom “paklu”.
Stendalov roman “Crveno i crno” je jedna pesimisticna slika vremena u kome nije bilo moguce nista promeniti, a ekstremne ljubavi su zavrsavale tragicno.